Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Преко плоча и гробова људи, Тавна прошлост што их травом скрива, Млади путник са трепетом блуди,

И будућност у заносу снива.

Сова хуче. Са гробова тавни' Благи ветрић образе му клади, М губи се у питоме равни, Мирни ратар где се сачком слади.

Знак жовота у околу широм Не трепери на обзорју плавом, Где гробови почивају с миром, Под бршљаном и високом травом.

Нигде трага од дрошлости седе, И натписи истоли се давно, Само вечност што под небом греде, Да поравни, што не беше равно.

И спустивша у трепету своме Бледу главу на млађане груди, Види вечност — и занесен њоме, Мрачне снове у тишини буди:

„Шта је живот 2 Под времена руком Прах постаје, што је гранит било, И јенна отпоздравља хуком Ток живота и самрти крило.

291