Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

202

„И сам спомен изгуби се тио, Као узвик усред ноћи тавне, Као санак, чаробан и мио, Мутни санак из прошлости давне.

„У дворане Ромулова сина, Бледа самрт сањалачки греде, Где са гордих, мраморних висина, Мирно паук своју мрежу преде.

„Кб у поноћ, која сунце прима, Зрак мудрости у смрти се гаси, После које остају нам свима Успомене, туга и уздиси.

„И још нешто!...“ (Он се нагло трже, А звук чудни кроз душу се краде, И кад поглед у даљину врже,

(Он побожно на колена паде.

(Сен маглена пред њим се нија, И њезане расплетене власи, Као бршљан, што руине свија, Зелен венац и светило краси.

Свуд је мирно. Ни лахора звуци Не трепере на мирноме зраку, Само луча, у њезиној руци, Праскајући светли се у мраку.

НИ Н