Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Жао бенгалски тигар бори се за моје име. Но Азок пролазе не зна, и залуд борба је љута, Устани Касиме, дакле, и ти му отварај пута“.

2.

У равницама плодним, где Гангас весело тече,

И мирта сладосно шуми и чудно звездано вече, Диже се Бенара гордо. Крај њених зидина славни Свештена протиче река и плодне спавају равни. Град многољудни овај кб бели лабуд се вије

Из густе, палмове шуме, што платна његова крије. (С базара његових шумних вечита вика се хори, Све се ту жури, кличе, погаја и живо збори.

С далеких обала Нилских и дрвених Јапанских страна К Бенари стизаху лађе и мноштво каравана.

На њима богате робе и слатког растиња има: Кашмирских шалова, злата и трске шећерне с њима,

Но сад је у граду пустош. Базар је затворен давно, И смех се не хори више, ни песма у вече тавно. По улицама пустим купе се и блуде псине,

И тигар суморно рече и шакал из даљине.

Јер махараџа грозни смртном их обрече јаду,

И танке поквари луле што воду спроводе граду,

И, силни грађани некад, падаху клонулим телом, Са онакаженим лицем и бледим, мртвачким челом. Али се бораху јоште. Од градске капије свете

Већ трипут одбише они крваве Будине чете.

У многољудноме граду још један кладенац оста, Ах вода нечиста беше, па и ње не беше доста, . 222