Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
| Ц
"Ур
та с
Често се грађани жедни са стражом тукоше тамо, Тражећи прљаве капи, да усне уквасе само И страже страдаху тако у мраку и долини,
И звонко падаху с главе бакарни шлемови њени.
Једног дана Азок нареди војинству своме,
„Да секирама оштрим сву шуму секу и ломе.
За тим сагради лестве, да јуриш предузме главни, И даде велику жртву у сутон, тихи и тавни.
У залуд пробаху с града да смету радове њине, Тукући стрелама оштрим с капија и висине —
Јер мноштво лествица дугих спреми се још истога дана, Да се на градска платна удари са свију страна.
Ноћ миришљава сађе и месец небеса краси,
Кад се с обала Ганга весели зачуше гласи.
То Азок приноси жртву Господу и Богу своме, Да благослови војску и светло оружје с њоме,
У мору кандила сјајних блиста се свештена река... Са лађа, с обала, с кула из близа и далека Шарени фењери светле и рујне машале с њима, А са жртвених места дижу се стубови дима.
На песку обала морских војинство пије и једе,
А. Азок и мудре раџе на хуму травноме седе.
А кад румена зора озари восоке горе, И даљни претвори исток у сиње, пламено море, У виду змајева, змија и грозних горгона, хала, Војска се са страшном виком к Бенари кретати стала, Већ коњаници први у трку бацаху стреле
223
па ВИА она Ру и ЗАААЕ У вон над и авиаосисја ЈЕ ЗА Н а пеге ту ка за ТА |