Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

На градска гвоздена врата, на платна и куле беле. Но силна Брамина војска још страха и плашње нема, У опсађеном граду крвави отпор се спрема. Унутра, код главних врата, коњица стојаше ћутом, А горе Миђанин варвар са ножем и праћком љутом.

И јуриш отпоче зором. Споља страшно се боре, Да снажним рукама својим прикаче лествице горе. А озго јуначка момчад, и жене, и храбри људи, Сипају кључало уље и пале њихове груди.

Прште високе лестве, и кад се изврну с града, Безбројно нападача са риком на земљу пада.

У грозним мукама гину са крвљу и пеном белом, И грчевито шкрипе, и дух се растаје с телом.

Из разваљених уста потмули ропот се хори,

И груди широко дижу и коса њихова гори...

Страшно је беснео Азок, гледећи погибао своју,

И призва Господње име у љутом овоме боју.

И Господ саслуша њега, јер башу часу томе,

Јави се Бен-Касим журно на бесном парипу своме, Он се дохвати тајно бедема и тврда града,

И кресву балчаком кремен и базар запали тада.

Одбрана задрхта градска, јер тавни облаци дима Покрише, у часу, небо и сунце огњено њима. Кб страшан, огроман језик, пламен се под небо диже, Љуто се повија, пршти и сјајне дворове лиже. Силна се забуна деси и Азок развали врата, Па с бујном дружином својом нагони у варош хата Залуд се Брамини боре и љуте њихове страже,

224