Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Га ике ст] _- ап 1" И ПИ Ри

ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН

У мрачној прљавој изби, у очи Лазаревог-дана, Сеђаше обућар бедни за ниским и старим столом Крпећи брижљиво нешто. Пламен је лојалне свеће (Озаравао бледо убоге и влажне куте,

Станиште нужде љуте.

А у буџаку једном, где мемла царује права,

Син жалоснога крпе на црним ритама спава,

И сања сутрашњи празник: кб лица анђелски чиста Око Исуса Христа.

Многа се скупила депа. Зелене палмове гране,

И звекет звонша јасних свечаност казује њину,

И дете дисаше бурно, и у сну запева јасно: Осана Давидовом суну! |

И стари крпа се трже. Он речл појмио није,

Ни наду на лепши живот, која се у њима крије —

Али је певање чуо, и нежна туге га узе.

И кратки отури чекић и тврдом, жилавом руком Обриса топле сузе.

МОЈОЈ МУЗИ

С небесне висине своје, кб светли ђеније мира, Ти си ми пружила лиру. М колебљиви дух Прену се од гласа твога, и гордо потресе лира Мој очарани слух.

226