Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
Га ике ст] _- ап 1" И ПИ Ри
ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН
У мрачној прљавој изби, у очи Лазаревог-дана, Сеђаше обућар бедни за ниским и старим столом Крпећи брижљиво нешто. Пламен је лојалне свеће (Озаравао бледо убоге и влажне куте,
Станиште нужде љуте.
А у буџаку једном, где мемла царује права,
Син жалоснога крпе на црним ритама спава,
И сања сутрашњи празник: кб лица анђелски чиста Око Исуса Христа.
Многа се скупила депа. Зелене палмове гране,
И звекет звонша јасних свечаност казује њину,
И дете дисаше бурно, и у сну запева јасно: Осана Давидовом суну! |
И стари крпа се трже. Он речл појмио није,
Ни наду на лепши живот, која се у њима крије —
Али је певање чуо, и нежна туге га узе.
И кратки отури чекић и тврдом, жилавом руком Обриса топле сузе.
МОЈОЈ МУЗИ
С небесне висине своје, кб светли ђеније мира, Ти си ми пружила лиру. М колебљиви дух Прену се од гласа твога, и гордо потресе лира Мој очарани слух.
226