Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

=== јин

ВЕЧЕ НА БРОДУ»)

Горе на равном крову, гомила Турска седи стари некакав дервиш. Он сетно у жице бије, Тихо, суморно пева, Месец је изгрејб бледи И тама обале крије.

Ено и Ада—Кале где празни чардаци стоје Као скелети страшни, Крај платна сурваних давно, Убоги рибари блуде и мреже бацају своје

Кад вече онеми тавно —

А брод се с тутњавом жури, и звуци суморно звоне И песма премире тужно.

Не схватам, не појмим речи, Ал с болном некаквом

мишљу на душу падају оне, Тако речито песма и тако сантура звечи!

“+

БАБАКАЈ

Црн, растављен од пољана зрачних, Ту се Дунав о кланце разбија,

ки чун се као перце нија Изнад стене и провала мрачних.

Наваљене рукама титана, ревне горе почивају с миром;

Мир је вечни оковао широм

Споменике изумрлих дана.

") Ову је песму први пут штампао часопис „Мисао“ Св, за август 1922,

231