Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
=== јин
ВЕЧЕ НА БРОДУ»)
Горе на равном крову, гомила Турска седи стари некакав дервиш. Он сетно у жице бије, Тихо, суморно пева, Месец је изгрејб бледи И тама обале крије.
Ено и Ада—Кале где празни чардаци стоје Као скелети страшни, Крај платна сурваних давно, Убоги рибари блуде и мреже бацају своје
Кад вече онеми тавно —
А брод се с тутњавом жури, и звуци суморно звоне И песма премире тужно.
Не схватам, не појмим речи, Ал с болном некаквом
мишљу на душу падају оне, Тако речито песма и тако сантура звечи!
“+
БАБАКАЈ
Црн, растављен од пољана зрачних, Ту се Дунав о кланце разбија,
ки чун се као перце нија Изнад стене и провала мрачних.
Наваљене рукама титана, ревне горе почивају с миром;
Мир је вечни оковао широм
Споменике изумрлих дана.
") Ову је песму први пут штампао часопис „Мисао“ Св, за август 1922,
231