Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Изгледа, као да човек ни руком дотакб није,

Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских. Ту гњездо јеина вије, И змија одвратно мили и гуштер по травном поду.

ЈУТРО НА ХИСАРУ КОД ЛЕСКОВЦА

Са пустих, далеких поља јутарња магла се диже, И хладни ћарлија ветар. У граду живот се буди: Тамо убоги ужар износи мангале своје, А тамо суморни турчин озбиљно ножеве нуди, Или замишљен пуши; На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља А бол у крепкој души.

Чуј! У долини тамној затутњи недељно звоно... Јелен се у гори прену и журно подиже главу,

И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток, Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву.

~

КЈ " 2 Плашљиво и мило лане, остави играчке своје За жртву свештених пената... О, ја разумем огањ, што груди загрева твоје,

И страх, који те хвата. 233