Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи, И они слушаху с чежњом шуштање мирнога мора.

Кб прне њихове власи, тако се и жеље њине Плетоше у један венац. Под буром детињске стргсти, Подобно мајскоме цвећу, они се свијаху дружно, Пијући из златне чаше невине љубавне сласти,

Ах, никад небеска њубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светло кб капи морске, а нежне кб слатки уздах, Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша.

Но свану и дан жалости. У тихи Корински Залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима Са галијама својим. А кад се кретоше даље, Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима!

„Да је кипарис прни покрио огњиште њено, Ипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње, далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада.

Тамо, куда је некад са Хелом блудио сраћан, Сада је с безумним болом клицао њезино име; Он је седео самац на пустој обали мора,

Где је у светле ноћи и Хела седела с њиме.

Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме, Он звучној поклони лири све звуке младости вреле; 236