Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Он је прстима својим из њених сребних жица Извио чаробну песму у славу невине Хеле —

И с лиром и тугом својом остави пољане родне; И вале Јадранског Мора здравећи звуцима сетним, Ипоник у Рим се крете. ИМ, ево, усамљен сада (Он сања о даљној земљи и њеним пољима пветним.

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души, (Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора. И види галеба јато што над њим кликтањем кружи.

И струја љубави прве обузе његове груди, И жарки, чудесни пламен запали његово лице, Он диже високо чело и косе забаци бујне, И страсно, несвесно, дивље удари у њене жице.

И звуци јекнуше благо и јаче и јаче грме, И распршташе се силно под сводом мрачнога храма; Зачуђен диже се Август и баци к тераси поглед, Где звуци звоне и јече и бледа царује тама.

Престаде весели шапат између стубова древних, И полупијане жене јурнуше до царског трона. Јер грозни, пророчки звуци грмнуше над њима силно, Ко тутуњ подземља мрачног, кб узвик гневнога Крона—-

И затим, тише и тише, јецаху сребне струне, И премираху болно и тихо њихови гласи, 237