Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

7" т. Р 5Га. У Њћ _ а и - Мт =! __ ји | к. МЕ ал пас у

Као молитва чиста, кб уздах невине душе уше, Ил ко последњи јаук, с животом који се гаси.

Хетере рукама крију све тајне лепота својих, И као плашљиво стадо збиле се у густу таму, _ јер осећаху тада, у чудном овоме часу, Присуство највишег опа у мрачном, развратном храму.

А када последњи удар огласи сводове хладне, фенски, очајни врисак проломи тишину нему: Коринтска хетера лепа угледа свирача бледог,

И по степеницама светлим безумно полете к њему.

Ипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе Она у болу паде... У храму тишина влада, Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо, мртвачко лице са тогом покрише тада.

Ж

Кличе весело галеб над плавом пучином мора, И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа "И песма од некуд грмну. Уз удар сребрних струна, Извесно левента неки поздравља срдачног друга.

ВЕКОВНИ СТРАЖАР

Код просека, древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, ! Кб огромне развалине Под небо се стење диже. "235