Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

| |

–

На висове стења тога Не достижу живи људи,

Ту једино дивља коза

Кроз урвине мрачне блуди. —

У подножју Вардар шуми И високо баца пене,

ИМ с тутњавом ломи вале О вечите, хладне стене.

Ах над висом, штб се диже Парајући магле плаве,

Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе.

Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене,

А тај вечни, сури стражар То је царски орб стари

Над суморним урвинама Столећима што стражари.

Он облаке крилом туче И огњене муње баџа, И кликтањем оглашава Дивну славу праотацг.

И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, 239

јао.