Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

264

Ал ти се ломиш7 Поглед твој Талију само тражи;

Та цели живот дајеш њој,

И њен те немар дражи.

Ах, то је, збиља, живот лош,

"Јер оркан често дува,

И то ме само теши још, Наш ментор што је чува. Он музу пази као кћер

И њојзи даћу спрема;

Тај човек има добар смер, Штета, што мозга нема!

Поклоник музе, ради ње Мамона који кади,

Све што је скромно гони, све, Кресиду од ње гради.

И тако чува Ментор луд, Теолог с важним видом, Талије српске ведру ћуд, Развратним својим зидом. И једног дана вила та, Невино ово дете,

Презреће редом блага сва За канкан и балете.

И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена бића дана тог, Заједно с нашом драмом.