Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

ава

За поздрав дана, кад зора рана,

Истоком распе крас;

Па сву ноћ будан кад поглед склопи

Анђелак мили мој:

Звоните, звуци, звоните, звуци, Звоните онда њој.

НА ДНУ РЕКЕ

Реко, бистра реко, лепоте ти твоје ! Разгрни ми часом чисте груди своје, Да сагледам чуда, да угледам рај; Да прегазим поља рујнога корала, Да походим дворе од чиста кристала, Па да причам после лепоту и сјај...

(О махни се, момче, тако луде жеље, Тужна су ми поља и дворане веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад.

Залуду му поје бродарице виле Чудновате бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет Мутно му је око, срце пуно студи,

А бледу је главу спустио на груди, Баш ко бритком косом оборени цвет...