Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Смућени, наги стреме, и дечица вриште мала, Кроз тавне одаје хори се њихов плач, Но заман! Свирепом руком изоштрен и хладни Над њима сева освете крвави мач! О, плач'те мајке, оцеви, плачите горко, Трупине синова ваших вашег су лаковерја знак! Гле, вечна тама покрива њихове груди, | И светла ока гаси се и трне зрак. Ликује Карло. И гробни мир и поноћ, Увија плаштом поражен смрћу свет Тишина мртва. И тихим, благим ветром Непокренут повијен снева цвет...

ЗВОНИТЕ ЗВУЦИ...

Звоните звуци...

А вече кад се на земљу спрема, Уморни грлећ' свет,

И срце дрхће — и речи нема,

Да жељи прида лет:

Разбивши харфу о камен хладни,

Ја склапам поглед свој —

И стрепим, тонем... и на што звуци» Кад чујем шапат твој!

О звучне струпе немирних дана! Чувајте слатки глас

или т“