Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

УВЕО ЦВЕТ

„Дуго се поље зелени,

| У пољу цветак румени; | Крај њега поток ромори, Жубором шапће, говори:

— Цветићу, тужан не био: Зашто си стабло повиог

Што тако тужно миришеш,

А шуштиш, кб да уздишеш2 |

— Поточе, бистри, хлађани! Вене ми живот млађани;

Ја љубљах лепу пурицу, Мирисну, белу ружицу.

Још синоћ моја бејаше, Јутрос је свати узбраше; Свет ми је срећу однео, Зато сам блеђан, увео!

ЕТ5 РОГОМАЕ!

Косћушкова сабља бритка На бојноме пољу оста И сврши се страшна битка... Син слободе робом поста !