Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

ДА пп + пр“ ПН

а а

А ој њи

=== И

И звони и грми, ломи се планина цела,

И бежи пред њиме све! (О како љубак, о како божанствен беше Цефира бајни син! На чудне његове дражи Простиру мирте хлад, а руже стидно се смеше! И Ехо залуд свом срцу насладе тражи! Све стрепи, жуди све... У тајном горскоме зраку Најаде смерне сањиво језером плове Их лаким крилом, у љупком и мирвоме зраку, Робове верне маме, нек' даље по гори лове —

И смакнувши, у жељама, Девојаштва љупки стид, Обнаженим лепотама Плене срце, поје вид! Ил по глатком огледалу, Као тихи, благи сан С дружном песмом на обалу, Жарке и миле, хите ван...

Но хладни Нарцис на женске не гледа чари. Пажљиво слуша он, где звучни хоре се рози И залуд песма поздравом срце му пали, Изречен суд је — и вечни штите га Бози! И тавни сутон већ спушта уморно крила; Изумре рогова глас... По дрвљу и клонулом цвећу, Уз благи мир, росица спушта се мила, И рујне магле лагано к небу лећу... Нарпис се смути. Немила клонулост и тајна Прожма му дух — а жеђ га паклено мори,

51