Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

'62

20-ог ЈУЛА 1881. ГОДИНЕ

Тавна ноћи, коју често снивам, Тавна ноћи, у теби уживам !

Твоје миље још ми поји груди, Твој ме спомен у милини буди.

Тихо вече спуштало се немо, Лаки сутон на земљу се спремб, Растирући своје бајно крило С бистром росом на сеоце мило.

И под сенком, где се мирно пружа Дивља лоза и румена ружа,

Као санак над уморним светом, Благи мирис дизао се летом!

Мир свуд беше. Само срце њено Тајни шумор лагано је крено,

И жар плану, што је српе сламо И ружица засмеја се само.

И ноћ тавна диже се и нија, Јато звезда сањалачки сија; И стидљиво из мирисне траве Љубичице подигоше главе.

о == ама“ ==

И далеко, кроз недоглед плави, Бледи месец лагано се јави, И зајеча кроз пучину мира Гласна фрула младога пастира.