Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
ВЕЧЕ
Румене пруге већ шарају далеки запад,
Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема, И само час по час зајечи шарена доља
Од шкрипе точкова колских. Гонећи весела стада Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира, А његов космати пас, подвивши репину лено, Корача упоред с њим. Копрена дубоког мира
Увија поља и равни. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама „Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.
Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас, ил позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји,
ИМ ђерам шкрипи све и вода жуборећ' пада.
ИСПОВЕСТ
1. На трошном чуну, без крме и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа ! Их боље рећи: ја верујем све. 64
инат пироорни пица рано при њи
= ~ они