Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
66
Акцијум виде неизбројне жртве, Пожар галија, поразу и јад Многа је звезда утрнула тадг, Многа је мајка закукала тад!
Чудни су пути, којим страсти воде, Ал све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град је, Прошлост је њина пепео и пра.
Па кад је тако — тако мора да је! Залуд је дакле, кукњгва и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач.
ЈНА
Све, што год живи — свом се паду клони; Променом време означава ход; | Оно нам даје веру и обара,
Слаби и снажи цео људски род.
На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не признајем, ништа ! Ил боље рећи: ја признајем све.
За владе силног Августа, у Риму, Умире Христос... Ах, није он сам: Хиљаде гину на распећу своме, Хиљаде људи ждере жар и плам!