Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

94

(С хришћанском тугом ја сам тада Волео бурни овај свет,

И моја љубав, вечно млада, Искаше себи сродан ипвет.

То беше узор оних дана, Кад је у младом српу мом, "Трептала бледа Татијана И романтични Ленски с њом. Кад сам по сву ноћ крај Пушкина Лепота женских сневб чар, И плашио се Ањегина, И неговао срца жар. Кад сам у мраку неме ноћи Познао љубав, њену моћ, И — ах! — занесен у самоћи Сањао страсну, прву ноћ...

Ал време, време! Све то преста Кб слатки санак, слаби клик, „Плачевне“ страсти давно неста,

А с њоме оде бледи лик!

Чедо пролетњих, благих дана Једном сам видб, пветак млад, Под густим кровом брсних грана, Што граде дубок, мрачан хлад. Небо му није росе дало, Ни животворни сунце зрак, Лисје му свело, стабло пало, И покрио га смрти мргк.

~ а п— == кон

пета т- пљот- ни

пошт нтуштиниииа пла