Delo

88 § Д Е Л 0 у којима нотражише спаса себп учепицп п у којпма нађоше пространо поље апостолскога рада, а земљпште беше врло иодесно. Особнто Бугарска, због својнх владалаца и своје дрЈкавне моћи, прихвати п уненике и науку нм — носта друга колевка словенске службе божје и словенске књиге. Учени људн веле, да је у Бугарској прве половине X. в. и постала савршеннја азбука, зшого лакша, иозпата као ћпрплпца, дакле млађа но постању иего што је глагољска. Из Бугарске се стаде ширитп словенска проповед п словенска књига и на далеки северо-исток у недавно-основану државу руску, у којој ће наћи стално склоншнте и место где јој суђено извршнтп велики свој исторпскп задатак. — Нема никаквих књижевннх споменика, којп бн билп нисани за апостола нли ученика им, 'а да би се то иоуздано знало : оно споменика, што допре до наших дана, растурено шпром словенскога света и којегде у туђинн — може бити истом дело руку другога плн трећега нараштаја после ученика. — Они пак сведоче, да се обе азбуке употребљаваху донекле у псто доба, и да је ћирилпца с времеиом пстисла пз употребе глагољицу, која се сачува у уиотреби црквеној и светској цигло у једном крајичку словенства, у далматннском-хрватском приморју, помагана тежњама, игго нотпцаху пз Рпма, и ако н сама сумњнчена и гоњена као све пародпо п самостално што би иредмет гонидбе властољубивога Рпма. Као што је споменуто, састављачп словенскнх азбука удесише их према гласовима језпка, којп бп уиотребљен за црквене књчге н књнжевнн језик апостола н ученика им. Колпко се данас може докучпти из оннх остатака старине, разлнке у писању беху врло незнатне у самом инсању на правом старом словенском језпку, а што се међу најстаријим текстовима виде п јача одступања у језпку, веле ученп испитиваоци њихови, то је с тога, што су ти сноменнци писани већ у оних словенских племена, у којих словенска служба божја н словенске књнге нађоше склонншта и бише усвојене, дакле иод утицајем п ако сродпих али већ различних словенскнх говора (пспр. зограф., марпн. и остром. јевавђеље). Алн према самом начину, како се писаху црквене књиге и друге, што чнњаху тада „литературу", према начпну, како усвајаху старословенскн језик у онће тадашњн словенски нисменп људи и књпжевппцп — карактер језика свакога од њих пробнјаше се и кроз старословеискп: ницаху разне старословенске рецензнје. Многц веле, тако објашњење нристаје за српску-хрватску и руску рецензију (редакцнју), док се за бугарску мора рећп, да се сам језкк променио што се тиче гласова и граматичкога строја, јер је старн словенски управо језик бугарскнх Словена, којп се за аиостола још разликоваху од своје нове татарске господе, тако да се још не бешс пзвршпо онај процес стапања двају племеном н језпком одвојених народа, пз којих поннче иарод бугарски. Ово нптање о језику одавна мучн научннке, сго и впше годпна, како је оно пзмеђу знатнпјих што сгоје као особпта иовлашћена, да нх једнн узму овако други онако. II док с једне стране вели : „ннје тако“ само један од ауторигета, н његов одговор ирпмају слабнјп, који пеие тога велнкога п храброга мужа (п