Delo, Apr 01, 1894, page 110

0 КЊИЖЕВНОСТИ 103 у бескрајној п шареној поворци, од постанка до данас: све што су тп људп осећалн, мислили, гоборплн, трпелп, покушавали. текли, њихове наде, њихове радости и њихове печалн, све њихово искуство, дакле оно што је за нас, који смо оно што су и они бнлп, најважннје, све се то налази као свод у великој Бпблији човечанства, у његовој Књижевности. Потпору, утеху, савет, мудрост, задовољство, наћи ћете у књижевностп кад год будете хтели. Добра књпга је нешто најкорисније н најлепше. Нпшта ннје лепше од лепе књнге, каже Жуберт. А Фридрпх Велики, да књнжевност чннп знатан део праве среће. Другом једном приликом. да ће његова последња њубав бнти књижевност. А Монтескпје, да никад нпје имао бола или печалн, које нпје могао ублажити са по часа читања какве добре књиге, А Џпбон, да он своју њубав према читању не би дао у размену за сва блага Инднје. А Св. Фрања де Сал, да је тражио одмор п мир свуда, и да га је нашао на послетку само у једном скровптом куту, са једном књпжпцом — Пмптацијом — у руци; in angello cum libello. Књпжевност нам да]е оно што нам матернјалне тсковнне не могу датп, познавање човека, познавање нас самих, унутрашњи живот. залогу п пзвор трајног задовољства. То је тековина која пма трајну п свакотренутну вредност, која је служила халдејском пастпру, служи данашњем Енглезу илп Амернчанину, п служиће човеку трпдесетог века. Цела књижевиост у главном и нпје нншта друго до велика, разнолпка, и потпуна слика унутрашњег жпвота човековог. II што је која књпжевна врста савршенпја, то ie та слнка у њој Riiiua и потпунпја. У драми н роману, великп ппсци показују се као велпкн моралисти п велпкн психолози. Фпне, суптплне ствари, које ће стручнп психолозп п етичарп нзгубпти пз впда опажене су и забележене у Шексгшровнм н Гетеовпм драмама, Елпотовпм п Толстојевпм ромапима/ Замашии * „... Иоезија је потпора п помоК фплозофпјп, рпзнппа прпмера, храна за размаш љање, u пробнп камен моралнпх u пепхолошкпх теорема.*4 Schopenhauer. Neue Paralipomena, § 458. — „Жлвот je у толпко мање приступачан апетрактној анализп, у колико је пнднвидуалпсанпји: међутпм, баш је индпвндуалност у свом крајњем нзразу најмплији предмет песника. ромаџоппсца, уметника. Иеихологија индивпдуалнога карактера, не