Delo

л68 Д Е Л 0 II ако је писац уиогребио диалектпчиу грађу из новнјих извора и находно нм паралеле у старијима — и то употребио као карактернстику бугарских говора и бугарскога у опће, нисац није огледао да одвоји u иеторнски развитак иојединих иојава, и^тако је у масп градива историска основ аиотпуно изгубљена. Баш се бугарскн, што се тнче диалеката, находп на једној виспнп са другим словенскнм групама језика, тако да се кад што његови диалекти могу сматрати као језици (српско-хрватски, руски и малоруски, чешки u словачки). Писац набраја и таке особине као бугарс-ке, које су искључиве одлнке ерпскога: јус = у, 1; = е, па u г н к’ за шт и жд и т. д. Те појаве нису нн осамљене, ни без свезе са сроднима српским — дакле ни без историске и генетнчке свезе. Нсто је таки случаЈ у морфологији : највише је остатака деклинације сачувано у западним крајевима бугарске језиковне области, дакле у додиру са срнском — а то не може бити случајно, Шта више на више места писац само мисли на могућност самосталне нојаве особина, без свезе са нстим срнским, јер он само унућује на српске, а код к и i' шта внше и нрећугкује. Пз ових кратких напомена, за које се ишту чигаве студије, може се видети да г. Лавров мало нолаже на исторнску страну језнковнпх појава. а без тога нсторискога осећаја мора се упасти у старе погрешке. да се граФика сматра као Фонетика, п да се словенскп појави ставе на исти ступањ с појавима у туђим речима, или да се прасловенске тековпне сматрају као одлнке бугарскога. Оно шго је за уџбенике, ннје за историско иосматраље развитка у језику. Изузетак је учинио г. Лавров при исиитивању акценатских одношаја, где је за знаке у рукоппсима нађене мислпо да могу одговарати и у језнку уиотребљаваним. Колико је оправдано тако мпшљеље, рећи ће позвани палеограФи и лингвисти, ми само да скренемо пажњу п на ту страну истраживања. А што се тиче позивања на северозападне маћедонске дналекте као на чисто бугарске, мп бисмо препоручнли свима лингвистнма, да прочптају бар у спису прОФ. Калине (Rozprawy XIV. стр. 206. и даље), кака се сведочанства могу добитн нз арбанашкога језика, па да одреде је лп оправдано ,.niejednolitosć“ у остацима словенским у арбанашком тумачити, као што то чинп Калина с многим једномншљенпцима.') С. Томић. ri Г. Цонев у једној свесцн Б влг. Прегледа, roBopelni о прикаву нашем нове бугар. ортографије, нијс умео пзвести већ тамо пзречено мишљење, да реФорма ннје потнуна, није нриродна, јер се за гласове, који се у књиж. нзговору находе, употребљавају дупликати — знацн. А да Бог сачува, да смо помишл>али онда н на политнку, каку воде ..ванпГ ц ..наппг патриоти ! Само је за словенску ндеју бнло згодније, да је књига на словенском југу мање шарена, јер од Триглава и Адрнјс до Црнога Мора живе .,браћаи. Ако нашн душмани траже у јајету длаку (фнлолози ,Spitzfindikteiten ), да нас раздвоје н владају, ми бар не треба да им ндемо на руку. Некад су бугарске књиге шт мнане у Крагујевду н у Београду; данас ux не можемо набавити ни за благо. Ваља тражити посреднишгва у Пештп, Бечу, или у.Тајпдпгу! За четврт века леп резултмт словенеке заједннце! 11ек нам послужи за науку !