Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАФИ.ТА 567 нитост у Фонетичком развитку бугарскога, онда ни у морФОдогији, особито у рушењу деклинације п аналитичној уинтакси бугарској не треба тражити каке необнчне чинноце, Факторе са стране унесене (трачкоилирске, румунске н т. д.) : сноменици и диалектп даЈу суиротне доказе. Г Лавров особито је гледао да гнто внше прибере поуздана материјала за таке тезе, и управо тежиште његова сппса и лежи у том новом градиву. Та је марљивост заиста за сваку похвалу : само је и он могао често учинпти иогрешну уногребу од своје грађе, јер је за дело. које обухвата целу исторпју језика, потребно данас нешто впше од збпрке грађе п обична joj раснореда по граматичкнм категоријама. Г. Лавров у својој методи нсннтпвања, стоји на оној истој тачки, с које су нисали своја дела о историјп језика лингвнсти старпјнх нараштаја. Данас се иште и поред тачности у чисто Формалној унотреби извора да ее пази и на друге научне захтеве, оеобито кад је с једне стране реч о историјн језика. а с друге о језику који није и говорни у исто доба. Само нзнетп нреглед особина у гласовима и у облицпма сувременога бугарскога, нпје готово могућно због нсториске и неправилне ортограФнје, због неиравплног пнсања текстова — неФОнетички, кад је потребно прво скинутп чптаву љуску с њих, да се могу за науку с коришћу уиотребитп. А како је тешко истом латнтн се историског посла, довеетн у свезу данашње одлпке с исторпским ступњевима раннјега развитка, које нам је још теже одгоненутп под црквенословенском љуштуром. Мора се дакле нре свега нз ос-нова проучити одношај графике н Фонетике сачуваних споменпка, и оканутн се већ једног старог начнна нсинтнвања, узнматн знаке за гласове. а с њпма се служити као истпнским гласовима. То данас- није ретко нп у еловенској науцн, као што су у области рускога канигална истражнвања Соболевекога п Шахматова, пољска ранопреминулога Хануша, чешка прОФ. Гебауера и т. д. Као што смо пмали прнлике у једном чланчићу у овом иовременом снису нзнетп, старословенски је већ упочетку с-воје књижевне употребе био туђ језик или дналекат: у бугарским књигама од 12. века то се виђа на сваком кораку као год у српским н руским — и ваља разликовати начин ппеања, граФику од Фонетике. Ако то нпје могућно извести, ваља признати, а не без брнге се служити нзворпма, само ако они могу говорнти у прилог понекој ппотези. С таким критнчким аиаратом писац не би говорио о „акању“ у бугарском или о променн гласова у туђим речима (лабиала у лабиолабиале, п — у ф). Писац вели. да у некнм бугарским говорима и у етарпјпм текстовима меште жд и шт има меко г' н к1, што поред свнх унпњања некнх лпнгвиста није оправдана научна тврдња, јер ти гласовн стоје блиско српском ђ и ћ, и ако им није исто меето артикулацн]е, те су нешто простији. Чак и Облак брани од Матова Новаковићеву одредбу тнх гласова. н ако је и сам пре био „неверни Тома" (внди његову реценсију у Archiv-у Новаковићеве раеправе о ђ и ћ у маћедон. диалсктима).