Delo

114 Д Е Л 0 ложно да претпостављају губитак поменутих основннх погодаба или једне од њих. Из овога се внди, да се отпуштање из државне службе, на основу кривице, само у таквом облику може нравдати, а не и другачије : у сваком таквом случају смагра се да је неиодобност наступпла губитком елемента савесности у најширем емислу речи, јер се тај губитак усљед природе или тежнне саме кривице разумно претпоставља. Међу тим та је разлика у разлогу престајања права на државну службу, због утврђене даље неподобности, веома значајна. Јер, у колпко такав разлог не би био у једној, законски обележеној, кривици чнновника, у толико и удаљавање чиновника носећи са свим другу правну природу, а не 'кривичну, мора пмати и друге правне последпце а не може носити карактер казне. А кад то стоји, онда огнуштање чиновника, ван елучајева правне савееностн, тешко да би се могло правдати, бар по правилу. Оваквом схватању придружује се као разлог и та околност, што смо видели. да чиновник може ући у државну службу само на основу већ доказаног имања основних иогодаба, које се за државну службу траже, те сам тај Факат, што је већ у служби, и што се не истпче кривица као разлог његове даље неподобности. разложно иретпоставља да он п за даљу службу има потребне услове. Ну како су ипак могућни случајеви, да се нрисуство тих погодаба само нретпоставља, због поднетпх ®opмалних доказа, на основу којих је квалиФикација његова цењена у тренутку пријема, а без стварних података које би о његовој употребљивоетн давала и службена пракса, а која се uo том открпла, да чнновник једну од тих погодаба није и у ствари имао или је у току службе изгубио својим важним и свесним актом, то се по изузетку мора признати државп нраво, да отпусти сваког оног чиновника, за кога је она и поред све правилне прпмене закона, била обманута о његовој стварној унотребљивости у тренутку давања иоложаш, ну о прнсуству потребних погодаба, пли онога, којн је својим свесним поступцима, једну од тнх иогодаба изгубио — (нпр. губитак способности за правилан рад, или засведочена ненаклоност раду, усљед честе наиитости итд.), чим се такво стање код дотичног чиновнпка иравилно п поуздано утврди. Ова самообмана даје се правдати тиме, што или дотична особа ннје пре тога била у државној служби, те је пракгична страна доказа о његовнм подобностима остала дотле неиспитана, па зато и неонажена, или што у општс, није било ма пз којих узрока могућности, да се раније о тој неподобностн увери, Међу тим, држава има и право и дужност, да нримање у службу условљава, само доказаном корпсном употребљивошћу, а због тога и право. да ову употребљивост наЈмеродавније псиитује и цени на самој службеној позицији, па да то лице и уклони, кад оно свој иријем у службу и нрактички не оправда. Ну и ово право државе треба праведно да се призна само до оних граница, до којих се оно може бранити горњом нрет. поставком као мотивацијом тога ирава, јер би се употреба овога права