Delo

118 Д Е Л 0 среће па га је то задобнло те га је тако и представио. Држећи се исгориске слике, он је умео — та Шекспир је — осветлити овога реткога јунака и државника најпогоднијом светлошћу, изнети пред гледаоце развнјен карактер његов и мењање његово у разним приликама. У јакој радњи Кориолановој његова је личност потпуно објашњена, разумљива, јасна. Велики песник није пропустио ни једне прплике, где би могао представити какву ма н малу особину свога чуднога јунака. Тако, кад хоће да изнесе Кориоланову личну храброст, он пушта његове ратне другове н војводе да о њему одушевљено говоре и изводе красне бојне сцене, у којима Марције чнни чуда од јунашгва. Кад жели истаћи његову уображеност и презирање „многоглаве руљеа, он ra уводи у разговор са масом грађана. којима најоштрије пребацује за њихову поводљивост, несталност и малодушност у рату, u са бирачима, од којих u иреко воље, за љубав нлемства, мора тражити глас. Кад Шекспир намерава нагласити, колико је Кориолан бпо протпван дуализму у држави, он га у сенату доводи лице у лпце са народним трибунима, чије смутње нештедимице напада и брани вољу племства. Кад мора представити каква се силна иромена догодила у Марцију Корнолану : да он, кпвни непрнјатељ Волштанпна АуФидија, тражи у њега помоћ иротнв народнога беса — Шекспнр га преводи у стан волшгански, и ту се речитн Корнолан сплно јада на своју невољу и непријатељу нуди руку против „окужене отаџбине . А кад Шекспиру ваља известп најлепшу од оно мало добрих особина свога јунака: љубав према матери, он разрађује ону ненадмашну сцену: нлеменита и родољубива Римљанка преклиње сина да номири завађене странке и, познавајући скроз срце свога јединца, усиева у свом носланству али упропашћује сина. У том призору Корнолан, окорео у надувеностп и мржњи на Рпм, нзлази нешто чнстији, светлији, јер се љубављу мајчпном бар отада прекаљује у доброга Римљанина. — Тако је вешто Шекспир нацртао тешку слику Кориолановутако је умешно на згодним местима осветљавао поједине особпне овога у целој светској иовесници јединственога човека. Због тако уметничког сликања гледаоцу се чини, да та историска лпчност живи пред њим својнм правим животом. Толико ie у Кориолану лепа н верна нмитација жпвота и силна борба страсти ! При обрађивању овог прсдмета драматичар наилази на једну знатну раскрсницу. Кориолан се сукобио с народом, те се писац може нриволети једној или другој странн, онрј која му је милија. За Шекспира ова прилика није била тако тешка То је у величини својој био неиристрастан несник па такав се показао и овде. Са највећом правплношћу цртао је он оба табора, светину и њеног дрског противника. Бедна п гладна светпна римска пропала је бпла од стеге богаташке, те је — силом и будшм нзвојевала своје управнике, трибуне — постала нестрпљива, разуздана, неумерена у гневу према Корнолану и иоводљивости ирема својим трибунима. Алн се такав народ лако повраћа себи, н кад Кориолан опсади Рим опда га стадоше жалпти баш они који су га н протерали