Delo

ДРУШТВКНИ жпвот 119 Врло еу карактеристичне ,две сцене: кад народ с највећом жестином нрогони свога главнога непријатеља, Марција, и кад доцније жалп што је то учинио. — Вође свегнне. два трибуна, које је народ задобио у великој државној невољи, неспособнн су, будаласги алп неуморни у дражењу евета протнв Марција, кога су као протнвника мрзелн из дна душе. Они су познавали Кориоланову мржњу према народу иа су иотварали на њега да је хгео бити тиранин и тиме му покварили избор за консула. Трибунп су знали народ и с њпме се титрали те им је као вештим сплеткашима лако бпло уништити онако отвореног п смелог противника какав бејаше Марцнје. Као светину и трибуне Шексиир је тако исто непристрасно пзносио н рад Кориоланов. Нигде, ни по чем не види се да је Шекспир повлађивао свом грешном јунаку. Све његове мане изнео је п ако је чешће пута иставио да и сам народ може жалнти тако охола човека. Јаче је нагласио трагичност Кориоланову. А то н јесте права трагична личност. Молби мајчиној мора се одазвати, али тнме гази реч задану Волштанима. Он мора насти и пада, јер је заслужио смрт од оних које је преварио. Алп ииак он нобуђује u мало дивљење, јер је у домовини био веран заштитник племскнх начела, за које се и нротив своје воље излагао и неустрашиво борио. и храбар бранич државе од нападача, од ко]их је задобпо силесију рана. Он изазива и нешго мало сажаљења, што се као смртан човек није могао ослободити главнога греха свога — охолости, јер је увек био ионосит колико заслужан, охол колико храбар. Сав његов рад садржи се у овом истинитом и величанственом стиху, који је Шекспир ставио у уста баш једном племићу : Тај човек своју срећу ироигра. На овога Римљанина Шекспиру је скренуо нажњу његов Плутарх. Међу Плутарховим Уаорелпим животописима Шекспир је нашао исцрпну биограФнју Кориоланову. Само по тој биограФији израдио је Шекспир свој у трагедију. Плутарха се држао свуда, у своју драму унео је баш све податке, који се налазе у оиширној биограФији Корнолановој, а гдегде толико га је занела топлота беседе грчког биограФа (кога је читао у енглеском преводу) да је узимао баш н речи његове. Ево примера из говора Кориоланове мајке Волумкије. Сине, ти већ по нашем оделг и гужном лицу видиш, да ми то и не кажемо, на какав нас је тпх, повучен жпвот нагнало твоје прогонство. Та помисли, да ми овде излазимо као најнесрећније од свих жена ... А ја не могу дочекати да срећа реши овај рат за мога живота; не, ако те не могу побудити да овај П да ћутимо, наше хаљине п наш би изглед теби казао, од ирогонетва ти како живесмо. 11 сам размисли, да смо јадније нег’ све на свету жене дошле ти ... Јер ја не мислим ни то дочекат’ да судба, сине, реши овај рат : не могнем ли ге наговорити да обе