Delo

Р 0 Ж Д Е С ТВО ТВОЈЕ

359 — Ох, хој ! викну од једном гласно и разбаца крајеве од капута. — Ви, рече после: ви не путујете из Београда ? . . . а? — Не. — Разуме се, иначе се не би мрзли на чезама, но би лепо ишли делижанцом ... Ех ! ... А тај Београд . . . какав ли је Боже сад ? ! Нисам га видео, биће петнајест година, а велим сам и шта ћу ? . .. Сви отуд кажу : мани, какав је ! . . . а ја, мислим се, све то знам. Читам, разуме се, само из новина ту ме брзо погледа, али некако нарочито и оштро. — А да л’ знају што те новине . . . те како се зову . . . та све ! . . . а ? — Па ваљда знају ! — Све, ама све знају ? — Па оно колико им треба мислим да знају. Старац заврте главом и ућута за час. На лицу му видим и да се љути и да му није право. — А што ме то питате ? рекох. — Што питам брате, рече он брзо и неприродно, а што да не питам . . . Читам, па ’оћу да знам — он се брзо приже сав столу и насу ракије у чашу — то је — продужн по том даље : то је ви’те од скора, то писање и те . . . новине. Пре су биле само једне једине, па доста,. . знам шта читам, а овако ?. . . де оне, де ове, па ни једне да кажем с краја на крај и како треба ... И после, онда су се писале само званичне и таке друге ствари, а сад о шта ти ја знам ... и ко, реци, каже у каФани ово или оно ... А што да не каже ? . . . у каФани се бар сме говорити . .. каже му се, па каже ! . . . Па неко пао с куће и то .. . шта је то, што je он пао с куће ? . . . ништа ! . . . Па после «јуче пала кнша !“. . . Као да ја не знам, да л’ је киша пала, или није . . . То бар знамо шта је . .. А по некад неки окупи, па пише, пише . . . пиха ! . . . Мене све страх кад читам и све се мислим : како сме . . . а ? . .. Па напишу по некад и кад ко краде, је л’ ? . . . — Па јаве и то, што да не јаве. Чичица се мало дурну. — Ех, није тако ! . .. Што као свет да зна, да је мој . .. да је реци неко нешто украо . . . разуме се, већ шта било . . . Ти брате мети томе гвожђе и на ноге и на руке, па он нека после иде, ако може ! . . . А они неће ! Него дај новине, па: