Delo

362 Д Е I 0 шешир на глави, молим ја вас, брате . . . шта he ? . . . Који је то пре поп умр’о од камилавке ? ! Ракија напослетку освоји. За једно време нестаде сваке љутње и прекора, он постаде равнодушан и поче без разлога да се осмејкује. — Пиј море, брате! довикну мијако и занесе неприродно руком, којом држи чашу да се са мном куцне — ово је још једино на свету што .. . што држи. Ко не пије, како се оно каже, не треба ни да живи . . . а ? Кад испи чашу стресе се сав, брзо прискочи пећи и, преко потребе, убаци у њу дрва. — Нека гори, рече уз то, као да сам га ја задржавао Ако ! Чим Бог окуии отуда, а ја се опрем одавде, па се носимо, и прости Боже, јаче је ово једно гараво, од све силе тамо . . . а ? И тада га већ нико не задржа. Све му је било могуће, све му је било лако. За мало и он већ постаде шаљив, весео и готов да пева. Већ поче брзо и живо да хода преко собе> да на свој начин одговара ветру, који чешће потресаше ону кућу и сад непрестано врти онај капак на прозору . . . ((Не-ћеш!и викне чим чује појачи удар, осмене се на мене, или тек онако, а још увек хода брзо преко собе . . . Ја сам га жалио. Та он бн сад тако слатко спавао, само да му ја нисам ту, или да му бар ракија није на столу, а овако пиће диже све оно, што га је, иначе, увек везивало и он се својски клизну низ ову тоциљајку. Мислио је ваљда: сутра ћеш ти ко зна где; и, ко зна, да л’ ћу ти ја и пасти на памет ; ал’ ћу сад овако .. . Но и та изнуђена живахност не потраја за дуго и он опет — али сада већ малаксало — седе на своју столицу, поче мањеч али чешће да сркуће из чаше и већ му рука не спушта само чашу, но заједно с њом пада на сто а лено и тешко натеже стакло, да долије ракију. Очи му светлуцају водњнкавпм сјајем и без смисла, и он на силу враћа ноглед на једно исто место, али оно му се, чини ми се, непрестано измиче. Најпосле се врати на пређашњи разгсвор, само сада не са оноликом срџбом, но више са гласом видљивог и истинског бола. — Ништа сад нема као пре .. . ништа ! Онда је отац био отац, а син син, а сад ? Сад је и то наопако ! . . . Отац, реци