Delo

Д Е Л 0 370 И последњом ja сам глед’о Место мило са врхунца И дође ми тешко, жао Па се с нова заплакао... V. Прешао сам многе горе; Прешао сам места многа; Силне реке; силно море; И нигде ми дух не мога, Заволети свијет страни, Наћи места да се стани. Свуд ме злоба истерала И нељубав туђа брата, А та земља непозната Само ме је подсећала Својих мука, туге, ваја И милога завичаја. Ој... да ми је тада било, Кад се тако дома сетим, Ластавице лако крило Завичају да полетим, Та да видим једно само: Шта се сада ради тамо?... VI.VI. Лутао сам тако дуго Кроз туђину, незнан свуда, Заним’о се које куда, И најпосле — шта знам друго Да то тешко бреме скратим Смислим, да се кући вратим. И вратих се. А у путу Мучила ме савест често: Да л’ ћу тамо у том куту, Где ми мило лежи место, Наћи сваког здрава, жива Ил’ их мож’да земља скрива?