Delo

Н А РАСТАНКУ 371 VII. 0. како су сретни они: Које вечни мрак покрије; Којим’ радост тугу гони, А са надом срце бпје ; Који нигда нису знали. Зашто су се ту саздали. Они, које љубав веже Завичаја љубав драга, Те су мирни; а не беже Од немила до недрага. И не знају људске злости И покоре и пакости. Који нигда нису знали За оташгвом жудња што је ; Који нису заплакалп А због чежње суза да је, И кад румен данак сине, Сећали се домовине. VIII. Чежња ме ie вукла силна Својој браћи своме крају ; Да згаришта видим силна У миломе завичају : Мирна поља, кршне кланце И умрле давно знанце. Још се бели место моје, Радују се деца мала, Још гробови немо стоје И црквица оветшала; И на гробљу гроби нови Венци, плоче и крстови. IX. На гробљу сам сузе лио, Обишао места нека . . . 25*