Delo

372 Д Е Л 0 Г1а се на пут опремио, Где ме туга и смрт чека. И ево ме идем ти’о, И уздах се ипгубио. Нема суза, нема ваја Изумрло ломно биће. Ја сам камен што се миче Из светога завичаја ; По стрменом идем путу, Да окушам борбу л>уту. Подлегнем ли у том свету, Сломим ли се у тОхМ лету, Нећу знати тугу, злобу. Али једно у том гробу Пиштаће ми целог века, Нигда нећу имат лека; Земља неће бити лака, Од тежине мојих ваја

Што ми смртна није рака Близу милог завичаја. Ни тад’ нећу миран бити, И тамо ћу сузе лити . . . * * * По пољима самац блудим, Остављајућ’ места мила; У леденим носећ грудим’ Тугу, што се с јадом свила. А вечерња тама скрила У даљини места мила . .. Београд 1894 г. ■ИМО Ш-ОБАЈИТ.