Delo

ДБА ПРИЈАТЕЉА ГИ ДЕ МОПАСАН. Париз је био опседнут, изгладнео, на умору. II врабаца је било све мање но крововима а канали су постајали већ пусти. Јело се шта се дохватило. Једнога ведрог јануарског јутра шетајући се лсалосно дуж спољњег булевара, са рукама у џеповима од чакшира своје униФорме и празним трбухом, г. Морисо, сајџија по занимању а бадаваџија, према прилици заустави се пред једним другом, у коме познаде пријатеља. То беше г. Соваж, — познанство крај воде. Сваке недеље, пре рата, Морисо би се још зором кренуо са једним бомбусовим штапом у руци и једном плеханом кутијом на леђима. Узимао би железницу за Аржантеј, сишао би у Коломби, па би се пешке дохватио острва Моранта. Чим би дошао на ово мило му место, отпочињао је пецање рибе; пецао је до мрака. Сваке недеље налазио је ту једног пуног, веселог и омањег човека, г. Соважа, ситничара из улице нотрдамделоретске, опет страсног рибара. Обично су били по читаво пола дана један уз другог, држећи сваки штап у руци и климатајући ногама изнад воде; и тако се и спријатељише. По некад не би ни речи проговарали; другог пута би опет разговарали; али су се они дивно разумевали и кад нису говорили јер имађаху исти укус и истоветне осећаје. У пролеће, јутром око десет сахата, кад је подмлађено сунце стварало над мирном водом ону лаку маглу која иде заједно с реком и просипало дивну пролетњу топлоту низ леђа