Delo

ДВА ПРИЈАТЕЉА. 375 Један сахат доцније ишли су један поред другог друмом. Дођоше до виле где je био пуковник. Он се насмеја на њихово тражење и престаде на њихову Фантастпчну жељу. Кренуше се даље снабдевени прилазницом. У брзо иређоше пред траже, пређоше пусту Колом у и нађоше се крај малих винограда који су се спуштали ка Сени. Било је око једанаест часова. Према њима село Аржантеј као да је било мртво. Висови Оржмон и Саноа владаху целом околином. Велика равница са својим голим трешњевим дрветима и земљом суре боје, која се пружала до Нантера, била је иуста, са свим пуста. Г. Соваж показујући прстом на висове промрмља : «Пруси су горе !и И нека узнемиреност обузе два пријатеља у овој осамљеној околини. „Пру си !w Никад их нису видели, али су их осећали већ неколико месеца, око Париза, како упропашћују Француску, пљачкају, кољу, море глађу, невидљиви али свемоћни. II неки празноверан страх придође мржњн коју су они осећали према овоме непознатом али победничком народу. Морисо промуца : »Хм ! ако пх нешто ми будемо срели?” Г. Соваж одговори са оном парнском подсмевком, која избија вазда и у пркос свему: «Понудићемо им пржене рибе." Али су се ипак устезали да зађу у поље, уплашени овом необичном тишином. Најзад се г. Соваж реши: „Хајдмо, напред! али пажљиво.м II они уђоше у винограде. погнувши се, пузећи и кријући се иза џбуња, узнемирена погледа и наперена слуха. Још једно парче гола земљишта остало им је да пређу до речне обале. Они потрчаше, и чим се дохватише обале шћућурише се у сувој трсци. Морисо прислони уво на земљу да чује, да не пде ко по околини. Ништа не беше чуо. Били су сами, са свпм сами. Охрабрише се п отпочеше пецати. Према њима пусто острво Марант сакривало им ie другу обалу. Мала крчма беше затворена, и чини.10 се као да је већ годинама тако празна.