Delo

376 Д Е Д 0 Г. Соваж први ухвати гргеча, Морисо другог, и с часа на час дизали су они удице на којима су се праћакале мале сребрнасте рибице : Дивно пецање. А лов су пажљиво метали у једну торбицу од ситно исплетенога канапа, која је стајала у води испод њихових ногу. Обузело их беше неисказано блаженство, оно блаженство што се даје осетити, кад се човек нађе у задовољству којега je дуго био лишен. Красно сунце сипало им је низ леђа своју топлоту, нису ништа чули, ни на шта нису мислили, за остали свет и не хајаху ; они су пецали. Али на један пут неки потмули тресак, као да је долазио испод земље, затресе околину. Топови отпочеше пуцати. Морисо окрену главу и преко обале опази, тамо доле, лево. велику силуету монвалеријанску на чијем се врху виђаше, као каква бела ћуба, густ млаз дима. И одмах се други клобук дима појави на врху тврђаве; а неколико тренутка иосле тутањ се опет понови. За тим се ређаху један за другим, и с тренутка на тренутак брег је пуштао свој смртоносни дах, дизао млечну пару која се лагано пењала под мирно небо, скупљајући се као облак нада њим. Г. Соваж слеже раменима: «Ево отпочињу опет,,Ј рече. Морисо, који је страшљиво гледао како сваки пуцањ загњури перо његовог пловка, на једном се наљути на ове урнебесе, и прогунђа: «3ар није то глупост убијати се овако.” Г. Соваж прихвати : «Та то је грђе нег што су животиње.« А Морисо, који тек што беше ухватио једну кесегу прихвати : «И замислите да ће бити увек тако док год буде влада.и Г. Соваж га заустави : «Република не би објавила рат.. ,и Морисо га прекиде : «С краљевима долазе ратови с поља; са републиком ратови изнутра.” И мирно се лочеше препирати, расправљајући велике проблеме политичке по здравом разуму благих и ограничених људи, саглашавајући се најзад у томе да никад неће бити праве слободе. А са Мон-Валеријана се без престаика пуцало, рушећи ђуладима Француске куће, сатирући животе, уништавајући бића, прекидајући многе лепе снове, многе очекиване радости, многе