Delo

ВЕРЕНИК И БЕРЕНИЦА У САМОЋП 381 Тишина нема кб у сред гроба А у тој тишми чини ми c’, душо, Анђеле саме кб да сам слушо, Где славе Творца и химне поје... Ох, то је срце шумило твоје. А шапат тихи заносан беше Гласи ме мили тихо занеше На груди твоје дрхћућ’ сам пао II ту сам слатко, слатко заспао.... Срце ми твоје узглавље беше, А руке дивне косу расплеше, Покривач меки .. па на ме пао... Ох, тисућ дана тако сам спао! А кад се пренух — јецање зачу’ Ko да се дете гуши у плачу. Дуго сам збуњен около гледо Док у колевци не спазих чедо, А над колевку тн се наднела, Притисла чедо на прса бела. Па му шапућеш заносно, благо: «Буји ми, баји, сунашце драго!» А оно, оно, анђелче мило, Ручице мале теби пружило, Ту је на груд’ма плакало мало Па сисајући слатко заспало. А дивно беше то слатко чедо: Кб да сам нешто анђела гледо, Ил’ небо ведро где с’ љупко смеши И осмехом ме млађана теши... Ох, душо, ја сам тад срећан био, У миљу сам те опет грлио. На груди твоје срећан сам пао И ту сам опет слатко заспао.... Одједном, душо, земља се тресну Зачух јауке и буру бесну. Цичаше дрвље, јечаху горе К6 да их муке паклене море.