Delo

78 Д Е Л 0 ће се тиме он у толико мање моћи чему поучити. Управо на тај начин престаје свако научно испитивање, кад се воља законодавца поставља као врховни принцип. Tpehe законодавац никада не може предвидети све случајеве нити ок може у сваком закону давати нарочите пропнсе о томе: хоће ли и у колико нови закон имати повратне спле, или не. За радњу судија и оних ко и законе прпмењују увек ће остајати доста широко иоље, где законодавац ништа помоћи не може. Ту једпно још може помоћи наука. И по томе она мора ово питање решити без обзира на намере и вољу законодавца самом природом права, које је или које може доћи у питање. А такво јо решење питања, после, путоказ и за самога законодавца, у појединпм случајевима, а по правилу, у већини случајева, и израз његсве воље, која није самовоља него израз правне свести самога народа у даном времену. Наука, уираво, треба да иронађе ону основну мисао којом се. у ово питању, не само треба да руководи нравна народна свест, него којом се она п доиста руководи у даноме периоду времена. II кад она то пронађе. онда је тек н решила како ваља свој задатак. Да пређемо сад на саму теорнју Ласалову, п да видимо како он ово иитање решава * Ласал као основно начело за повратну и неповратну силу силу закона поставља ова два правила: 1, Ниједан закон не може имати повратне силе, којн личност, појединца, погађа само преко његове вољне радње; 2, Сваки закон може имати повратне силе, који личноет погађа без учешћа његове вољне радње; који, дакле, личност неносредно погађа: у њеним невољнпм, опште човечанским. или прпродннм, нли од самога друштва на њу пренесеним особпнама или, најпосле, који личност погађа на тај начин што се само друштво у својим органским установама мења. Овај принцип, вели Ласал, потиче из самога појма неповратне силе закона, и по томе он мора битн тачан.