Delo

■92 Д Е Л 0 Скобаљића, изгледа као да је и он био један од најревноснијнх војвода, који је тежио рату. Њему као велпком јунаку и нлеменитом човеку није могло умаћи испред очију све оно што се могло догодити после нада Цариграда. Тим нре морало му је јасно бити што је он бпо војнода у врањском номорављу у Дубочиди, и што бн његова област била гогово нрва на ударцу турској спли, која би иошла са југа. II војводе н деспот па и сам народ нредвиђали су немнновност турскога наиада с пролећа, на нсто тако, пзгледа, да су и војводе као и деспог увиђали да им је снага мала да се одунру Турдима и да су се еагласили да треба тражитп помоћи од занадне Јевропе. За то Ђурђе ношто је учинио све што је могао учинити, пошто јо метуо посаде у утврђења, п пошто је енремио све шго је иотребно за одбрану земље, морао се кренутн на запад да тражи номоћи. Куда је деспот морао поћи да тражи номоћи? Разуме се никуда на другу страну него у Угарску. Сад, кад се узме иа ум положај деспотов према Угарској, а особпто што су Маџари хтели сматрати Србпју као своју бановпну, за тим кад се узму на ум сукоби деспотови са Сибињанин Јанком и другим Јанковим присталицама, од којих му је један доцније најиосле н главе дошао, онда се тек може да види у каквој ie неприлицн била Србнја. с каквпм је мислима деспот оставио Смедерево п Србију кад је отишао у Угареку. Али хтело се не хтело, морало се, јер се на другу страну није нмало куда. ') Чим је Ђурђе оставио Србију u отишао у Угарску, дојури из Дреноиоља у Смедерево султанов чауги. Порука, коју је донео била је јасна, одређена. Видело се но самој иоруци да ју је дпктирао човек решен.на све, нун охолости u смелости, пун поноса и самопоуздања. Видело се да је диктује човек, који је готов силом да испунн оно што тражи ако се не иристане. Тражило се ни више hii мање, него да деснот уступи Србију султану, иошто нема нрава на њу јер није од Лазареве лозе. Ако деснот иристане и на леп начпн устуии Србију султану, онда се обећавало да ће султан дати деспоту за уживање старе земље Бранковића и још СоФнју (т.ј. косовску равницу с Приштином u Софију). Како деспот не беше у Смедереву, српске војводе нису могле нпшта одговорити султановом чаушу, али су се постарале да га што више задрже у Смедереву обећавајући сваки час да ће Ђурђе доћи. и тако су га задржали пуних тридесет дана. Тих тридесет дана српске војводе уиотребпше да спреме још оно што нпје бпло спремно. Пзгледа као да је још тада наређено народу који је био најприступачнији нападу турске силе да се повлачи у склолитија места. Господин Ч. Мијатовпћ наводећи Дуку велн да је деспот зановедио да се сав народ са села н отворених места новуче у градове Ј) Новаковић Стојан. Последњи Бранковићи, стр. 7.