Delo

a не декдамахор, u исто тако вештачкп п за чудо природно, дакде нахуралистпчки, представљао je слпке пз правога живота. У оно време јамачно га нпко mije назпвао добрпм идеалпсхом пли добрп.м реалистом већ просто на просто добрим глумцем. Тпме ie све речено. To je умео п Шредеп, умео u Ашпиц. Зар ce староме мајстору Аншпцу нпје требало дпвптп y оба правда? Ko je на npmiep впдео старога Ла Роша као Вајлера y „Паследноме чувару“ нли пдеалпсту Леве-а као Шпигелберга, тај je доживео нешто узвдшено y реалистицп глумачке пгре. A ЛаРош дошао јенз Гетеове шкоде y Беч. Да ce под Гетеовом управом no кад кад y Вајмару иградо реалистпчно, реалистпчно до крајнисти, такође нам je познато. Старим глумцима бпле су слободне хешке ствари нарочпто y компчноме представљању. Да поменемо само једнога од новпјпх : зар Зонентал поред својпх идеалних особа, које пзазпвају чуђења y свих нас, не игра Фабридијуса и старога Рпслера са јаком реалпстпчном бојом ? Када бпх овде могао бпти опшпрнији, радо бпх y овоме смислу пз блпже изнео вештачку уметност Жајкснера, Левинекога.. Баумајстера п многога од Вагажх бечких вештака, који су y новије време дошлп до одлпчног значаја. Данле не само пдеалпстпчно или само реалиетично, већ час једно, час друго. no некад и обоје заједно, како то кад песнпк хоће a захте човек. којп ce представља. Јер нпје део човека за ce. већ цео, укупни човек, предмет name вештпне, како песникове тако п прпказпвачеве. За то ce ona п зове представљање људи. Па и човек je многоструко развијен, он нпјеувек само реалпста, нахуралпста, материј-адиста пли идеалпста, on je час једно час лруго. час разнолив y пстп мах y најзаплетенпјој мешавпни и најнесталнијој дроменљпвости, према томе кодико су на њега утепали рођење, васпитање, образовање,, окодпна, судбина п раздичне прплпке. Што бисмо дакле y напред поделплп човека за песшпптво и глумачку вештину y разпе делове , само да би припадао једној школи, једноме правцу? Ако глумац хоће да je Протеј, мора као он бпти y сташу да na себи покаже све промене ; за Протеја нема раскрснпце као нп за Херкула. Специјалисање y пашој вештпнп с тога заменеувек значи назадак y хехници, y опшхем умењу глумацаБерлинци према хоме ne бн хребало да тврде, да су пронашли правад y глумачкој вешхини. Они играју комаде, које добијају за играње, a овп пмају особе махом реалисхпчне да лп случајно шга не, нећемо овде даље расправљахи они ce уче да само своје специјадно поље вепххачки савладају и одиграју св ој е комаде, св oj е задахке, св ој е удоге добро изанимљиво. To je право и то тако хреба да буде. Алн онп и љихови пријахељи не би хребали да нам на силу доказују, да je дакле љпхов начпн предсхављања y будућносхп једнни. Идеалне прилике класнчне књижевностп живе joui y срцу свеганарода, n захтевају своје играље са позорниде Новији даровихи песници, као Линднер. Нисед, Грајф, Шак. Хајзе, Внлдепбрух, Блуххаупх и други, ма колнко да су различни међу собом, теже за класичарима и брину ce о хоме, да ne изумре идеални иравац.

109

ДРУШХВЕНИ жпвот