Delo

Миџуру скоро исте величине као petites pensées наших баштована, звонца би била достојан украс наших parterreбаштица, a љиљани далеко надмашују својим шаренилом своју зароб.вену браћу no градовима. Te су ливаде местимице испресецане поточићима, који су своје камените обале украсили неописивии чарима. Скромнп поменак једва ce и види под читавим шумама колосалних омана, разгона, одољена, трубаљака, цволика, кукута, седмолиста и других љубитељица воде. Шкрипове и пукотине камења покрилн су јастуци кадиФастих маховина, no којима ce, као неки бриљантскп синџири, котрљају водене жице, које туда протнчу. Да су све те воде изванредно здраве и врло пријатне за nnhe. mije потреба да ce иарочито истакне. „Код ових вода кажу сељаци, који су ме пређих мојих путовања пратили, можеш данас пет пута сит да ce меса (a то они сматрају најтежом храном) наједеш, na да опет огладниш !” Ми смо уз овакове поточиће почешће завиривали y name торбе, које су, на велику нашу жалост, постајале све то лакше. Ha послетку, после каквих пет сата пењања no клизавој травп, доспесмо до Миџуровог и y исто доба и Србијиног највишег врха ! Бејасмо дакле, на висини од 2186 метара над морем. Е јесте нешто величанствено попети ce на такву висину ! И најстоичнији материјалиста oceha друкчије на оваквоме хорпзонту. И најлаконичнији прозаиста he разумети како je осет.виви идеалиста могао да излпје свој ентузиазам y каквој оди, елегији, сонати или мадригалу ! Ha колико сам ce год планина пео, нисам видео изузевши Орпјен, Снијежанцу и Велебит y Далмацијп лепшег и разноврснијег погледа но што je ca врха Миџура ! Пред нама je ca североисточне стране бугарска кнежевина са свима њеним брдима, што сачињавају подгорину Старе Плашше. Између тих брда разговетно ce беле куће Белограцика и Ћипровца, a до села Горњег Лома изгледа да би ce каменом могао бацити. Нпже тог подгорја настало je таласасто предгорје, које ce постепено спустило y пространу дунавску низију. Дунав ce лепо и простим okom разабере. Из-

449

OTAPA ПЛАНПНА