Delo

НЕКОЛИКО НАПОМЕНА 0 СТРАТЕГИ.ТП 93 За то је неосновано оно Биловљево гледшнте, да се по шаблонпма u рецеитнма у напред спремљеним може сигурно на уснех рачунати. Исто тако н гледиште ерц-херцога Карла, да је „тактика вештипа војна, а стратегпја наука“ неосновано је. Неосновано је за то. што и тактика и стратегија имају и своју науку п своју вештпну. Не решавају се ратне операције а la Бплов, koju је, као игго напред рекосмо, тежпо, да у сваком случају спремп готово решење у напред, поништавајућп п багателишућп сваку творачку моћ војсковође. Бнлов је, дакле, хтео да протури теорију о ратовању, не обзпрућп се на искуство. За то га .lep врло добро карактерише (на стр. 20 евоје „Стратегпјс") кад каже : „Бголовскал отправнаа точка по отношен1го кђ значенш теоршв и нзученш военнаго д1ла: reojAл p'kmaerh — краине ложна, такв какљ теорш нпчего не piviaerb, а тол\,ко обтнсппеп супшост!, военнихт предмето†и лавлетп.“ Једпнствена улога теорије сводп се дакле на објашњење војнпх: елемената. Решаватп питања нпје њено дело. У односу на решавање„ теорпја у својпм прпнцпппма, правплпма п нормама не даје нпшта впше, до иолазну тачку — point de đepart. Она се јавља као помоћна спла творачкој моћп u таленту војсковођпном. Само решење дело ie творачког талента. За то је остављено вођп, да сам peinu многа пптања, па тек да обезбедп успех. Пре свега он треба добро да проучп прилпке пзвесног конкретног случаја, да одмери силе, време, место и намеру про тпвникову: даље да, ирема овим прпликама, прплагодп, ради остварења, свој замишљенн смер : да, у колико је могућно, што впше отклонп неиовољне услове за постигнуће смера, а то ће рећи, да пзменп прилпке у корпст своју : изабере најповољнија срества за ностигнуће постављеног задатка и, напослетку, да радп остварења задатка п}>е свега управп масу — војску — одушевљењу за пзвршење решења. Ето, после колпких послова, творачки дух војсковођпн долазн до коначног решења, које зависи од душевнпх спла војсковођнннх а то је ради његове воље н у.ча. Мпслпмо, да смо овим показали улогу теорпје у ратоводству. Још нам остаје да упоредпмо једно поред другог ради боље прегледностп — преставнпке истинске и лажне стратегпје, другим речма да јасније докажемо, да теорпја не решава него упућује, и да, према томе, не може битп говора о стратегијп или војсковођењу као науцп нозптпвној коју, кад добро нроучпмо, постајемо војсковође. Стратегпја није као математика код које постоје законп. Војна хпсторпја, стратегија и тактпка пмају посла са много сложенијпм појавима. Оне се не могу подвести под математпчке Формуле и могу се корпстптн огледпма само у ограниченим размернма. Најбољп је доказ за ово тај, ако нпр узмемо да су маневрн у мнрно доба најбољи оглед мнрнога времена, који се ближи највпше ратннм околностпма. Све што можемо пз овог огледа у мирно доба научптп то је, уверитп се каква је прпнрема за бој : прави се бој не може представпти, јер ири мане-