Delo

М А Р А 75вио, а још више сам зарадио. те je био од првијех газда у мјесту. Свугђе су га призивали, свугђе поштовали, па су се чак и Турци с њим добро држали и волили га. А и он је био добар. Коме је гођ могао помогао је. Давао је цркви, давао сиротињи, а пазио је да ником на жао не учини. Па опет од свега тога није Илија имао велике радости. Имађаше јединца сина Милана. Док му је био ђететом пушћавао му је да чини шта хоће и како је био, веле, у послу, није баш пазио с кијем му се дијете дружи. И Милан се поквари. Изађе до зла Бога рђав. А послије кад објача поста још гори. Није се уводио ни оца нити икога. Гледа Илија, гледа па му жао — све би плакао, али му ништа није шћео говоритн. — Луд је још! Нека ! Сабраће године и памет иа ће доћи себи. Али кад дођоше године дође и друго, више зло. Стаде ићи по механама и са свакијем се дружити. Остави посао па прихвати тамбуру, прихвати ћемане, бугарију — ко да ће у цигане ! Оно лијепо је знати куцнути уз тамбуру, али свашта иде својијем начином. а не овако. По ваздан сједи у механи, па они алчаци око њега: Милане овако, Милане онако — салети га, а он се упусти с њима, на вино преда се, а тамбуру у руке, па до неко доба ноћи. Тешко то Илији, тешко, волио би да му је рука отпшла, а да то није тако. Најпошље се смисли, да му не дају пара па не ће ништа бити. Али како се иревари ! Милан се ували у још веће зло. Кад не имаде пара, а он стаде красти. Укради ово, укради оно, па све у механу. Једном несрећник — па несрећник ! А како објешењак лијеп бијаше ! У Мостару му није било љепоте. Оно одијело цусто ко да је сковано на њему, ua кад капицу мало намакне на очи, па ђаволасто погледа и насмије се — е није било ђевојке, која не би задрхтала и макар у себи рекла : «3а Бога лијепа младића! Само...» Жао је било свакој што је онаки. А њему баш сведно. Он није знао шта је то ашиковање и љубав. Све је то у њега било затупјело. У срцу му је била страст, а друго ништа. С тога он није веле, пазио, нп освртао