Delo

76 Д Е Л 0 се вири ли ко иза каквијех врата или с певџера, нити која је оно главица, што се иза онога каната помолила... Ш. Било нричешћеније — трећа неђеља часнога поста, када се ђевојке највише причешћују. Лијеп дан кб у сред љета. То једном у години што запане ђевојкама да се исходају и прогледају очима. И тога дана пошље подне поврвио ришћанлук гори уз царину, једва пролазе. Другарице се сасгале па питају, шапћу, разговарају се — их, пуну царину наговориле. А овђе-онђе пред дућаном скупило се по неколико момака; ко људи дошли нешто нослом, а вамо очи хоће да им искоче гледајући у ђевојке. Дошао и Милан са својим јараном Јовом. Драг му нешто Јово па би шћео вазда с њиме. Али га је Јово избјегавао баш што је онаки. Зазор му било с њим ићи. Него баш кад би га Милан салетијео и кад се не би могао никако извући, пошао би с њиме. И сад је тако било. Ходајући сретну баба Савку и унуку. Извела баба Мару, да мало очима прогледа. Слабо Милан Мару виђао, па је с тога и не зна. Учини му се врло лијепа. До душе он није рекао да је лијепа, него некако друкчије, али доста то, да му се допала. — Бива ово је баба Савкина Мара ? — Јес ! Је ли да је лијепа ? — Врло лијепа. Ваља ! Згодна !... и засмија се па се, онда саге и пришапта нешто Јови. Јово га погледа, намргоди се па му мирно роче: — Окани се, Милане, тијех мисли ! Куд би ти душа, јадан био. — Што ? — Па зар ти не би било жао и грехота ? — Каква грехота ? Па Бог је то оставио. — Шалиш се ти, Милане ? А Милан се грохогом смијаше. Кад су се растајали ухвати Јово Мплана за руку и заппта га :