Delo

М А Р А 79 ^да је кабил, сагледати. А од једном ће тек престати па узети плетаћу иглу и боцкати око свијеће. Боцка и гледа у свијећу док јој се изненада не извије дубок уздах, а сузе ништа што јој не полете... Па опет плети, плети — док се на ново не замисли. Сирота Мара ! Како је она прије мирна била у оној старој ороњелој кућици ! Загрлила би бабу па јој пјевала, да би јој се сузе од радости свртјеле. А сад загрли бабу па је гледа, гледа, а сузе јој од једном ударе па зарони главу у бабино крило. — Шта ти је, дијете моје ? — Нпшта, мајко ! Жао ми, гдје ти кажеш, да си бона !.. А лаже објешеиица, Бога мп лаже ! Друго је њој нешто у срцу, али не може да каже. Стид је. Само овако кад је сама, онда стане па мисли. Боже мој гдје је он сада !? Мисли ли и мало на њу ? Мпсли онако. ко фто она на њ мисли ? . Она би сирота тада само узданула и прихватила плетиво. Тишина је. Баба Савка тихо дише, свијећа пуцка, маца преде а шушањ од плетива једва се чује. Одједном стаде Мара. Зачу се тихо неко певање и као куцањ од тамбуре. Мара ослухну. Није се преварила. Неко је пјевао и то иегђе близу. Она сва задрхта. — Он je, он ! рече све сгрепећи. Види ! Ја и заборавила) А данас је тако лијепа месечина ! Па се онда стаде мислити хоће ли изићи или не ! — Не ћу ! Не ћу ! Виђеће когођ. Зазор је ! Не ћу! Не ћу! II стаде ко опет плести. А баш тада чу добро пјесму. Изврнуо објешењак опу жен•ску севдалинку па пјева : Мјесечпна, мјесечина сву нећељу дана А ја јадан, ја сирома сву неђељу самац! Што те нема, што те нема, драга да мп дођеш ? Слуша она, слуша па све дршће. Одједном скочи и рече: — Куку меии ! Заборавила сам ватру запретати ! Јесам ли •оно ?.. Јесам, Бога мп ! Јесам, јесам... II изађе пз одаје. Полако пређе преко тавана па на басамаке. Погледа у башчу, кад онамо он — Милан ! Лијепо се ласлонио на дувар па куца и пјева. ♦