Delo

407 НОГАШЕНЕЈЈВЕЗДЕ

XLII Нитм тебе виђам, Нитп љубим кога, Сам самохран седпм Посред врта свога. Срце ми јо жељно Покоја и мира Варошка ми врева У покој не дпра. Само тек што лмшће По дрвећу шушти, IIл’ гавран летећп Крилима зашушти. Па, гачући тужно, У недоглед оде, А мисли ми за њим У даљину броде. II, докле ми очи Дробне сузе росе, Оне теби поздрав У даљину носе. XLII. Ох, злагно беше оио доба, Кад сам те младу познао, Златни су били они часн, Кад сам за љубав дознао. Сав свет je чисто блеском новим Пред мојим видом сннуо, Сав сумор тешкп срца мога Беше ме онда мпнуо. Све мн је било љуико. мило, Свуда сам вес'о пшао 27*