Delo

408 Д Е Л 0 Ко да због мене рај са неба На земљу беше сишао. Ох, али кратки, краткн беху Ти златни часи слађани, И јад је брзо загорчао Мој мили живот млађани. И тебе неста, неста за ме, Судба ме с тобом растави, И дражи света, дражн рајске, Копреном туге обави. Све за ме поста тамно, црно-, Нестаде за ме радости, А срце моје, негда срећно, Постаде збирка жалости. И из те збирке, тужне збирке,. По нека иесма нзлети, Те туге иуно срце моје Лахнуће неко осетш Ох, златио беше оно доба, Кад сам те младу познао, Златни су били они часи, Кад сам за љубав дозпао* * Ал страшнн беху онп часп, Кад сам се с тобом растао, Онда је за ме незнан очај II жпвот туге настао. Тек каткад само кроз ту тугу Зрак прошле среће нролетн, Те срце пуно тешка ваја Милине мало осетп. XL1V. Кад угледам дугу, помпслпм иа себе’) II сетим се даиа из прошлости бајне, *) Она ј° несма п засебно шгампана у једном од лањскнх. бројева „Строжнлова"-