Delo

НОГАШЕНЕ ЗВЕЗДЕ 409 А Кад угледам дугу, помислпм на тебе II сетим се наше cpehe малотрајне Кад се заволесмо, Па се зажелесмо. Ено, гледај само, како часом сине, II небеса плава дивотом украси, Шаренн се мало, па од једном мине, Нестане јој лица, сјај јој се погаси ! Тако je и с нама II са м нлинама. Некад нам је љубав сијала и расла, Као дуга шарна, кад се небом шири, Док није до сласти заносних порасла, А после и жпвот и страст се умири. Буј ности песта, А љубав преста. II ја те сад гледам равнодушно тако, Као да те до сад никад не познавах, А живот мп веие тихо, иолако, Кб дуга, кад с плава неба ншчезава : За мало синс За навек мине. XLV. Држао сам да сам стена постао, II да ме је жарка љубав манула, Ал’ кад сам се с њоме опег састао, Стара љубав на ново јз иланула, Сину ватра из ледена камена, Запали ме њена л»убав пламона. Мислио сам, да је песме нестало, На сам судбу био иоч’о кривити ; Мпслпо сам снпвање је ирестало, Мислио сам не може се жпвитн. Ал’ када сам са њом на само остао, Ја сам опет онај стари постао.