Delo

Када се оно год. 188’ ушеиртљише Загрепчанп радм мађарских грбова на зградн државне Финансије, зовне забуњена власт у помоћ војску. Било је то трећег дана оне буне. Дан бијаше ведар, сунчан, топао. На небу се непомично пружио само један, — дугачак, дугуљаст и црн облак : као да je кроз пукотину модрог свода небескога прокуљао дим пз мрачног оног свијета... —- аВојска идем ! — И за пигли часак се распршти сва она шарена гужва, а иа шпроком тргу бана Јелачића остадоше само ниски столовп н сточићп уплашених ииљарнца. Затворише се сви дућани и сва кућна врата. И занста : до скора се из даљнпе зачује најприје као шушањ лишћа, иа онда као пљусак кпше, којн се брзо претворио у коњски топот. — Војска иде, бјеж’мо! — Не идем, па макар с неба Фратрп попадали ! — Али Пегшце, драга Иепице ! — — Пе идем, јеси ли чуо! Тако се разговараше баш крај Бенова сноменпка једпнн пар, којн је остао на тргу од оног силног свнјета : гуравн пиљар Поханић н његова часна атоварушица”,1) дебела Пепица . У дну се трга зацрвенн првн ред хусара... ') суируга