Delo

0 УГОВОРИМА ОГИГУРАЊА 437 нав.вају нсто нравидо. Француски трговач. зак*. од 1807 год. исто нотврђује. Пошто је осигурање есенцијално угово|) о накнади, он условљава да оно и не iioctojh кад осигуране ствари нису нп биле нздожене ризику, нли кад оснгуранн не налазн никаква интереса, да спасава ствари које јо осигурао. Ту нема ннкаквог осигураља: таква је операција само коцка, опклада, н она се зове остурање добити. Осигурања добити иозната су још изодавна Емеригон') говори о њнма н вели, да су она била и сматрала се као важећа у Неапољу, Флоренцијп, п да постоји Једна нресуда Марсељска од 7 Фебруара 1619 а иотврђује се и пресудом нарламента греноблског 1620 г. што доказује да је била у важности и у Француској. Емеригон с разлогом ог.гагаује их за невредеће као нротивне јавном моралу и норегку, јер „одвратно је то да неко жели пропаст свога брода.“ У Енглеској оспгурања добити бнла су допуштена за дуго времена. Године 1746 једнпм статутом Ђорђе 11 забранио их је, али само у случају кад бп она била на лађама или робп која би припадала Енглезима. Овај је акт још у важности. У Француској она су забрањена од 1681 и до данас ова наредба вредн. У практици иознаћемо их по клаузули полисе: велп се, да се осигурање чинп са п без ингереса; — на терет онога којп даје оспгурање да се задовољава сполпсом да прима интересе. — Они који овакво оеигурање дају уговору полисом дајуга на част. Оснгурање је невредеће алн онн који осигурање врше залажу своју часг да ће их нзвршнтп. II одпста они нх и пспуњавају, алп ако онп падну под сгециште осигурање пада само ио себи, јер је пзвесно да га поверилачкп одбор неће признати. Пошто је принции осигурања уговор о накнади, онда нам сад остаје да отуда пзвучемо друге закључке. На првом месту кад се случај иропастп догоди, оспгуранп дужан је да докаже штету: означене вредностн у полиси нису довољне за осигураника те да добије те вредности, ма да је он п плаћао нремију на основу ге означене вредности, нико није обвезан да му чнни доброчинства. — Али овоме принцину ваља чинитп ограничење, онда кад осигуранн може добити целу вредност нропале ствари, алн не и пнтерес који би могао иматидасу стваpu очуване. Пошто је осигурање уговор о накнади, ваља само да се да иредстављена нродајна вредност а не и она добит која бп се могла добити. Ово је теорија старијих писаца а и закона Француског, којаје нзложена у ордонанси. У ираву је ова теорија веома спорна, јер укуино узевиш иод накнадом стварном у губитку њене ствари разуме се п изгубљена добит, lucrum cessans као и (lamnum emergens. У нракси се оба ова елемента иризнају н то иолисом ua часг. 11) Emeiigon, Traite đes assuranees Дело VII **